Loading...
Trenutno ste u:  Medical  >  izdanje br. 107  >  Aktuelni tekst

X-vezana kongenitalna adrenalna hipoplazija

Objavio   /  

Prof. dr sc. Božidar M. Bojović

Ova bolest se javlja u muške djece. Nasleđuje se recesivno vezano za X hromozom. Mutacije u genu NROB1, lociranom na X hromozomu (Xp21.3-p21.2), prouzrokuju kongenitalnu adrenalnu hipoplaziju, vezanu za X hromozom. Kada postoji delecija ili mutacija gena NROB1 koji učestvuje u kontroli nekoliko gena, aktivnost tih gena se ne može kontrolisati. Posledica toga su problem u razvoju adrenalnih žlijezda, hipotalamusa i hipofize, i reproduktivnih tkiva, ovarijuma i testisa. Kao posledica neadekvatne sekrecije ovih hormona, razvijaju se znaci i simptomi adrenalne insuficijencije i hipogonadotropnog hipogonadizma…

xOva bolest se javlja  u muške djece. Nasleđuje se recesivno vezano za X hromozom. Mutacije u genu NROB1, lociranom na X hromozomu (Xp21.3-p21.2), prouzrokuju  kongenitalnu adrenalnu hipoplaziju, vezanu za X hromozom. Kada  postoji delecija ili mutacija gena NROB1 koji učestvuje u kontroli nekoliko gena, aktivnost tih gena se ne može kontrolisati. Posledica toga su problem u razvoju adrenalnih žlijezda, hipotalamusa i hipofize, i reproduktivnih tkiva, ovarijuma i testisa. Kao posledica neadekvatne sekrecije ovih hormona, razvijaju se znaci i simptomi adrenalne insuficijencije i hipogonadotropnog hipogonadizma.

Klinička slika

Glavna karakteristika ovog oboljenja je teška adrenalna insuficijencija, usljed razvojnog poremećaja  i oštećene  hormonalne aktivnosti ovih žlijezda.  Adrenalna insuficijencija se  tipično ispoljava u ranom periodu odojčeta ili djetinjstva u vidu:  povraćanja, problema prilikom dojenja, dehidracije, teških hipoglikemija, hiponatremija i šoka. Ipak, opisani su i slučajevi sa ispoljavanjem u kasnijem, adultnom uzrastu. U oboljelih dječaka takođe, može da nedostaje testosteron, što ima za posljedicu: zaostatak u razvoju reproduktivnog tkiva, retenciju testisa, kasni pubertet i infertilitet u  odraslom uzrastu. Ženska djeca  izuzetno rijetko obolijevaju od ovog oblika adrenalne insuficijencije. Opisano je nekoliko slučajeva sa adrenalnom insuficijencijom i nedostatkom ženskih polnih hormona, što se ispoljavalo zaostatakom razvoja reproduktivnih tkiva, zakasnelog puberteta i odsustvom menstruacije. Bolest može da bude udružena sa  Duchenne-ovom mišićnom distrofijom i juvenilnim oblikom  hipertrigliceridemije.

Terapija

Epizode akutne adrenalne insuficijencije obično zahtijevaju liječenje na odjeljenju intezivne njege sa kontinuiranim monitoringom krvnog pritiska, hidracije, kliničkog statusa i koncentracije glikoze i elektrolita u serumu. Tretman podrazumijeva iv. davanje soli, glikoze i hidrokortizona. Dalje praćenje podrazumijeva redovno uzimanje glikokortikoida i mineralokortikoida i  oralno davanje natrijum hlorida u mlađe djece. Davanje steroida mora se povećati u slučajevima akutnih bolesti, odnosno stresa. Oboljelim osobama sa hipogonadotropnim hipogonadizmom (muški) daje se testosteron za indukciju puberteta. Produženo praćenje i davanje adrenalnih steroida i testosterona, treba da je pod nadzorom dječjeg endokrinologa.

IZOLOVANI NEDOSTATAK GLIKOKORTIKOIDA

Porodični izolovani deficit glikokortikoida je nasljedno oboljenje koje karakteriše odsustvo sekrecije glikokortikoida, uz očuvano lučenje aldosterona i ekstremno povišene vrijednosti adrenokortikotropnog hormona u krvi.

Etiologija

Bolest se nasljedjuje autosomno recesivno, a u osnovi  poremećaja je  nemogućnost pripajanja kortikotropina  za ćelijske membrane ciljnog tkiva, ili nemogućnosti pokretanja aktivnosti adenilne ciklaze od strane kortikotropina. Nedavno je dokazano etiološko učešće gena za ACTH receptor  u izolovanom deficitu glikokortikoida.

Klinička slika

Oboljela djeca obično imaju jako izraženu pigmentaciju, teške rekurentne hipoglikemije, hroničnu asteniju i slabo napredovanje tokom prve dvije godine života. Tipično je da imaju deficit u sekreciji kortizola i adrenalnih androgena uz ekstremno visok ACTH, očuvanu reninsku aktivnost i aldosteron. Patohistološki postoji ošetećenje zone  fascikulata i zone retikularis koje mogu biti skoro potpuno uništene. Zona glomerulosa je poštedjena.

Najčešće, prvi prepoznatljivi znak je hipoglikemija i konvulzije, koje se javljaju u prve dvije godine života. Nema sindroma gubitka soli. Kod neke djece se nalaze i različite  anomalije (smanjeno lučenje suza, ahalazija).

Laboratorijski nalazi

Nivo ACTH je visok, a kortizola izrazio nizak. Natrijum, kalijum, aldosteron i renin su normalni.

Terapija

Terapija je standardna, daju se glikokortikoidi.

IZOLOVANI NEDOSTATAK ALDOSTERONA

U ovom tipu bolesti postoji urodjeni poremećaj u biosintezi aldosterona. Narušena je konverzija 18 hidroksikortikosterona u aldosteron. Opisana je porodična pojava.                                              Etiologija

Izolovani deficit u biosintezi aldosterona uzrokovan je mutacijom gena CYP11B2. Djeca sa ovim poremećajem, uz poremećenu sintezu aldosterona, ispoljavaju pojačanu reninsku aktivnost, luče povećanu količinu  steroidnih prekurzora DOC, kortikosterona i 18OHDOC. Imaju izražen gubitak soli i slab rast. Definisana su dva oblika poremećaja. U prvom CMO I ili tipu 1 deficita sa sekrecijom aldosterona, koja se ne može detektovati, sa niskom ili normalnom sekrecijom 18OHB, uvijek se nalazi da imaju mutaciju koja potpuno inaktiviše enzim CYP11B2. Drugi oblik, CMO II, ili tip 2 deficita može imati nizak i normalan aldosteron. Moguća je prenatalna dijagnoza i identifikacija nasledja.

Klinička slika

Bolest može da se pojavi u neonatalnom periodu, sa znacima gubitka soli, dehidracije, povraćanja, slabijeg napredovanja. Od nalaza važni su: hiponatremija, hiperkalemija, niska koncentracija  aldosterona, a veoma visok nivo  njegovog prekurzora 18- hidroksikortikosterona. Postoje i blage forme ove bolesti sa kasnijim početkom kao i asimptomatski tip njenog ispoljavanja.

Terapija

Deficit aldosterona treba liječiti mineralokortikoidima. Deficit aldosterona se dobro nadoknadjuje davanjem fluorokortizola, međutim, ako  bolesno dijete ima hipertenziju i edeme, često sa izrazito smanjenom diurezom, treba davati diuretike kako bi se kontrolisala hiperkalemija.

Strana: 1 2

    Štampaj       Email
  • Published: 80 days ago on Mart 9, 2018
  • Objavio:
  • Last Modified: Mart 9, 2018 @ 12:14 am
  • Filed Under: izdanje br. 107